NOVA STVARNOST: GLOBALNA MASOVNA KULTURA

Globalizacija masovne kulture, istovremeno, znaci postepeno gubljenje kulturnog suvereniteta.
" Evropski posmatraci uocavaju gubitak kulturnog suvereniteta jer su i stare i nove RTV stanice prinudjene da se vise oslone na uvozne sadrzaje, posebno iz SAD.
Najdramaticnije otelovljenje mogucnosti novog doba, i ono sto privlaci najvecu paznju javnosti, postao je nadnacionalni televizijski satelit koji je sposoban da neometano emituje mnostvo programa u domove sirom Evrope.
On ugrozava integritet kulturne politike nacionalnih drzava Evrope." ( Mek Kvejl, 1994:174, 191)
Mnogi ugledni evropski intelektualci ( Felini, Eko, Antonioni, braca Traviani i drugi) javno zahtevaju od Evropske unije da zastiti stari kontinent od Jenki Levijatana i americkog kulturnog imperijalizma, koga je Edgar Moren nazvao " novom kolonijalizacijom".

U globalnoj masovnoj kulturi stvorene su i ideoloske osnove za politiku ogranicenog nacionalnog i drzavnog suvereniteta, buduci da se u njenoj leguri nalaze i sasvim odredjene vrednosti politicke kulture. Naopako shvacen mondijalizam, naime, predstavlja ideoloski projekat novog svetskog poretka koji se ne zasniva na podsticanju multikulturalizma ( multietnicnosti, multikonfesionalnosti..) nego na negiranju bilo kakve sustinske pojedinacne i grupne razlicitosti i raznolikosti.
I to, sva je prilika, po americkom obrascu koji je, jos davne 1916. godine stampan u vodicu za doseljenike u SAD: " Zaboravite svoju proslost, svoje obicaje i svoje ideale". 

KNJIGA U PRODAJI U SVIM "PROSVETA" KNJIZARAMA!

http://www.facebook.com/pages/Kulturna-politika-i-medijska-strategija/120500788147638 

KNJIGA U PRODAJI

Od sad, knjiga u prodaji u svim knjizarama Prosveta!

FB FAN PAGE

http://www.facebook.com/pages/Kulturna-politika-i-medijska-strategija/120500788147638 

MASOVNA KULTURA KAO PROIZVOD MASOVNIH MEDIJA

Jedan od najvaznijih generalnih rezultata narastanja i delovanja masmedija jeste masovna kultura koju Klosovska definise kao " pojave savremenog prenosenja identicnih i analognih sadrzaja koji teku iz malobrojnih izvora ka velikim masama primalaca, kao i na jednobrazne forme zabavne i zabavljacke deltanosti velike mase ljudi" ( Klosovska  1985:102)

U svakom slucaju, zahvaljujuci masmedijima, sasvim izvesno se ostvaruju pretpostavke uoblicavanja jednog novog, i u istorijskom i u sadrzinskom smislu, tipa kulture svojstvenog savremenom industrijskom drustvu na vrhuncu razvoja (Radojkovic M. I Miletic M. 2006:210).
To je osnova i za sledeci rigidni zakljucak: " Masmediji vec dugo ne uticu na nasu kulturu. Oni su nasa kultura." ( Thoman, 2001)

U svakom slucaju, rec je o novom i, s obzirom na planetarne razmere, veoma razudjenom pojmu i otuda je njegovo definisanje najpotpunije kroz utvrdjivanje razlika sa predmasmedijskim, tradicionalnim tipovima kulture - 1) elitnom i 2) narodnom kulturom.
Pri tome, ovde se u definisanju pojma same kulture polazi od njenog uzeg shvatanja koje bi se kolokvijalno moglo odrediti kao "covekov simbolicki svet nastao njegovim duhovnim stvaralastvom, nasuprot materijalnom stvaralastvu, kao drugom aspektu covekove emancipacije od prirode, sa kojim se dolazi do sireg znacenja pojma kulture ( Ilic, 1996).
Medjutim ni jedno odredjenje pojma kulture nije dovoljno prostrano za celinu ljudskog stvaralastva, sagledavanog u mnostvu razlicitih socijalnih horizontala i vremenskoj-istorijskoj vertikali jer, kako sa pravom zakljucuje Rohajm: " Sa stanovista antropologa kultura znaci covecanstvo" ( 1976:25).

KAKO SE GUBI SLOBODA MISLI I GOVORA

Komunikolozi kazu da su mediji masovnog komuniciranja uvek jednosmerne ulice. Jer, u medijima masovnog komuniciranja, kao proizvodjacima i distributerima publiciteta u savremenom drustvu, pravo na slobodu misli i govora sustinski se gubi za sve one koji nisu subjekti institucionalizovanog procesa masovnog komuniciranja, bilo kao vlasnici, kontrolori ili profesionalni komunikatori.

To najbolje potvrdjuje eventualni pokusaj " obicnog coveka" da prakticno ostvari ovu slobodu zahtevom da se bez bilo kakve intervencije, posredstvom makar i najlokalnijeg i
" najbeznacajnijeg" masmedija obrati citaocima, slusaocima ili gledaocima.

Ideja je ustvari toliko utopijska, da takvih pokusaja i nema. Istovremeno se svi koji makar i u skromnim razmerima koriste medije masovnih komunikacija za iznosenje svojih individualnih misljenja, unapred se mire sa diskrecionim ovlascenjima profesionalnih komunikatora, da, u skladu sa uredjivackom politikom, procene i odluce hoce li i u kojoj meri, ova sloboda biti ostvarena. ( Radojkovic M. i Miletic M. 2006:192)

Prakticna sloboda misli i govora, izvan masmedija je u savremenom drustvu radikalno suzena i zato se retko promislja. Ali njena politicka glorifikacija se povecava proporcionalno snazenju masmedija i to nije nimalo slucajno zato sto se glavna borba za potpuno afirmisanje slobode misli i govora vodila bas u masmedijima, njenim poistovecivanjem sa " slobodom stampe", da bi je mediji na kraju, u najvecoj meri, ponistili.
Habermas je ovo nazvao " refeudalizacijom javne sfere", jer velike organizacije ukljucujuci i drzavu, koje kontrolisu masmedije u savremenom drustvu "moraju obezbediti plebiscitarnu podrsku mase kroz razvoj demonstrativnog publiciteta." ( Habermas 1964:54)

Drzava i mediji: teorija i praksa otpora autoritarnosti

Jedan od najstarijih pristupa razmatranju opasnosti koje prete medijima od drzave, zacet je u SAD. Po ovom ( americkom) shvatanju, nezavisni su mediji koji su svojinski, finansijski i po sistemu eksterne kontrole izvan domasaja drzave.
U razmatranju ovog pitanja valja imati u vidu da se drzavna intervencija povodom garantovanja i realizacije ljudskih prava prihvata pod uslovom da se tako obezbedjuje pravicnost.
" Sagledan u toj svetlosti, navedeni sukob izmedju slobode i bezbednosti koju garantuje drzava postaje himera, jer ne postoji sloboda koju ne garantuje drzava, i obrnuto, jedino drzava koju kontrolisu slobodni gradjani moze uopste da ponudi razumnu bezbednost." ( Poper 1993:155)
Poznato je i van svake sumnje da se kljucne vrednosti kao sto su svojina, pravo na zivot, socijalna sigurnost i slicno ne mogu realizovati bez garancije ili, ponekad i prakticne intervencije drzave. Ali granice njenog mesanja moraju se podrazumevati, i drzava mora pristati da te granice budu striktno omedjene.